Hi!

Jeste li se ikada suočili sa zadat­kom da morate napisati nešto o sebi? Ja jesam, ali još valjda u pr­vom osnovne, a i tada sam crtala princezice s krinoLinama. Da odem sad na neku psihoterapiju, vjero­jatno bi mi čiča, udobno zavaljen u svoju udobnu fotelju, rekao da je otuda sve i krenulo. Samo što on to možda ne bi nazvao igrom s mo­dom, već bi mi dao žešću dijagnozu. Naime, šta?

U osnovnoj školi većini nas mama bi večer prije uredno složila stvari na stolac, a mi bismo ih ujutro mo­rali obući. Znam samo da su me već u prvom osnovne gledali čudno (ili je to bio drugi, možda sam bila veća?!) jer sam zamijenila svoj zim­ski outfit, koji je mama pripremila, svojom omiljenom ljetnom majicom i kao takva se po hodnicima igrala zle vještice. Kasnije sam skužila na­čine da me mama nikada ne ulovi - dođem doma, zgužvam i zama-žem ono na stolcu i fino se smješ­kam i glumim da je to naaaaajboLja kombinacija u cijeloj školi. 0, da! Dan-danas mama žali za vreme­nima kada sam bila uredna i kada me je ona fino oblačila. Obožavam mamicu!

Od tada je prošlo dosta vremena (nećemo se lagati), a ja i dalje uži­vam otvoriti svoj ormar (gotovo pa nepromijenjen veličinom, ali zato teškom mukom vraćam unutra sve što ispadne prilikom otvaranja vra­ta), Imala sam fazu bunta kada su mi na živce išli svi koji (čak i ne pretjerano) brinu o svom izgledu pa sam, misleći pritom da bi takvo što mene vrijeđalo kao osobu (ah, sati filozofije i sociologije), hodala kao klošar. Ponosna sam danas na to vrijeme i ponekad me pogodi takav dan, ali se više ne sramim počešlja­ti te tu i tamo obuti štiklu. Tu upada ShoeBeDo. Potraga za cipelama u ovom gradu nekada je slična Sizifovu guranju kamena. On bi gori, e neš', sad će doli. Ili je sku­po, ili je o-dvrat-no, ili je za mamu, ili kupimo mini siže i poklonimo ne­koj bebi ili objesimo na ključeve. I što onda? Ta-daaaam! Uđete u lije­pi crveno-žutl dućan, kad ono, svi­đa vam se više od pola ponuđenog. Mislite da je san, štipate se po obra­zima, pljuskate u kabini da vas nitko ne vidi, ali po izlasku - isto! Čizme, bakandže, natikače, japanke, sanda­le, tenisice.. Ma valja! Slava tomu!! Onda, ruku punih kutijetina, slučaj­no na putu do blagajne prošećete pokraj nekih stenderà i onda tamo još vidite nasmiješenog majmuna na šarenoj majci, zgrabite pidža­mu i zaljubite se u neku haljinicu. Ma, daaaaaaaj! Dovoljno slikovito? Neću reći da doživljavam katarzu, ali gotovo da je tako. Noge su mi zahvalne jer sam mrski im shop­ping po milom nam gradu svela na svega nekoliko lokacija, glava ml je čista jer je ormar uredan, tijelo je zadovoljno jer je odjeveno u nešto pristojno (za godine i ukus u bojama I materijalima), a stopala su, nakon godina mučenja i slonovskog hoda, preporođena. Još samo da im, kao prava žena, i pedikuru priuštim. A ja., ma - Shoebedo! Oooooooooooo!